Home Press Press cliping Božićna poslanica Njegove svetosti patrijarha srpskog Pavla
Božićna poslanica Njegove svetosti patrijarha srpskog Pavla
Izvor: Glas Srpske   
utorak, 06 januar 2009 00:00
Iza ekonomske krize skriva se duhovna i moralna
"Jer se danas rađa Božiji Sin Jedinorodni,
Sjajnost Slave Njegove,
Obličje bića i večnosti Njegove"

(Sveti Jovan Damaskin, Beseda na sveto Hristovo rođenje)

Svake godine, draga deco duhovna, pa evo i ove, dočekujemo Božić, rođendan Sina Božjeg, sa radošću, verom, nadom i ljubavlju. Zašto?

Zato što se u tom događaju ostvarila "punoća vremena", pa je Bog Otac, "poslao Sina Svoga Jedinorodnog da svaki koji veruje u Njega ne pogine, nego da ima život večni". Taj događaj je i punoća kosmičkih i istorijskih zbivanja: sve što se u tvorevini Božjoj i u istoriji ljudskoj događalo, dobilo je u tom danu, "koji stvori Gospod", svoju punoću i svoje ostvarenje.

Ulazak Boga u maticu života predstavlja, takođe, ispunjenje svih najdubljih ljudskih težnji posvedočenih i projavljenih u svim zemaljskim narodima pre Hristovog rođenja. Njegovim rođenjem zasijala je svetu svetlost bogopoznanja. U toj Božanskoj svetlosti otkrio nam se smisao sveta, prirode i konačni cilj čovekovog postojanja i postojanja svih stvorenja, svih vidljivih i nevidljivih svetova.

U Hristu Gospodu, Koga u Simvolu vere ispovedamo kao "Sina Božjeg, Jedinorodnog, od Oca rođenog pre svih vekova, Svetlost od Svetlosti, Boga istinitog od Boga istinitog, rođenog a ne stvorenog, jednosuštnog Ocu kroz Koga je sve postalo, Koji je radi nas ljudi i radi našeg spasenja sišao s nebesa i ovaplotio se od Duha Svetoga i Marije Djeve i postao čovek..." - ostvarena je jednom za svagda pobeda nad nesavršenstvom, grehom i smrću.

Od dana Hristovog rođenja svet više nije i ne može biti ono što je bio. Ljudska priroda i svet, ispunjeni kvascem večnog Života, stiču mogućnost da budu novi čovek, novo nebo i nova zemlja, novo večno čovečanstvo.

Na ovoj sveobuhvatnoj istini o Hristovoj ličnosti, kao početku i beskraju svega postojećeg, temelji se svakodnevni ljudski život i njome osvetljava čovekov način življenja i ponašanja. Zato se mi uvek vraćamo Rođenju Bogomladenca, Njegovom bogočovečanskom delu, kojim osvetljujemo svoja dela i svoje odnose jednih prema drugima, prema Bogu i prema tvorevini Božijoj.

Tako se, Rođenjem Njega kao čoveka, potvrđuje svetinja svakog rođenja i svetinja života. Strašno je i pomisliti - a kamoli prihvatiti i ozakoniti - za nešto normalno, obesvećenje svetinje rađanja - čedomorstvo, ono što se, nažalost, događa u mnogim savremenim brakovima, koji ubijaju svoju decu.

Tako postaju ne samo deteubice nego i Bogoubice, jer je svako ljudsko stvoree po prirodi bogonosno i hristonosno. Navešćemo potresno tužan primer jedne majke koja je rodila nekoliko ćerki, i zajedno sa mužem beskrajno želela da rodi muško dete. Kad je ponovo začela, budući da je lekar pogrešno procenio da opet nosi žensko dete, ona je i protiv svih molbi, pa i svog muža, izvršila pobačaj.

Ispostavilo se, avaj, da je nosila dva dečaka blizanca! Šta može, dakle, utešiti i zaceliti duboku ranu ove nesrećne majke?!

Neka joj se Gospod smiluje, kao i svim majkama čedomorkama koje, svojoj samoživosti ili bilo čemu tome sličnom, žrtvuju ono najsvetije što im Bog daruje. Ne pretvaraju li time roditelji materinsku utrobu - tu radionicu života - u radionicu smrti i ništavila?!

Sebičnost čovekova i samoživost, slična ovoj navedenoj, vodi čoveka i ugrožavanju i zloupotrebi same prirode, u kojoj se rađamo i u kojoj živimo. Kao što čovek živi i diše ljubavlju, tako i sva stvorenja i prirodne stihije, potrebuju milost, ljubav i dobrotu: voda koju pijemo, vazduh koji dišemo, cvet i drvo u polju, riba u moru, zver u gori, domaća životinja - sve to čezne za milošću, ljubavlju i dobrotom.

Ako bilo šta od toga zloupotrebimo ili ga pogrešno koristimo, ili ga zarazimo i zagadimo - ono se otuđuje, propada, raspada, sveti se onome ko ga zloupotrebljava. Tako se remeti bogomdani poredak stvari: voda gubi zdravlje, zemlja, a time i zemljini plodovi se zagađuju, zagađujući i onoga koji ih jede - čoveka i druga stvorenja. Klima se menja, topi se led na Severnom polu, nestaje poredak godišnjih doba; rastuća toplota priprema Zemljin šar da, ne daj Bože, sagori jednoga dana u ognju.

Uz to, savremeni čovek, osvajajući svojom tehnikom spoljne prostore, ugrožava time životni prostor brojnih drugih bića. Namesto da se okrene beskrajnim unutarnjim duhovnim prostorima i njihovom osvajanju, prostorima koji nikoga ne ugrožavaju: štaviše, svemu daju punoću i otvaraju neizrazive horizonte rasta i usavršavanja - čovek se okreće onome što je po prirodi ograničeno i prolazno, postajući time i sam ograničen i sakat.

Pored toga, danas je čovečanstvo veoma zabrinuto započetom surovom ekonomskom krizom. Najčešće se, međutim, previđa da ta kriza nije samo ekonomska nego je mnogo dublja i složenija.

Zar nije čudo da se ona javlja prvenstveno kod najbogatijih: najuplašeniji su upravo oni koji su najimućniji. Njihova nezajažljiva pohlepa za novcem i uživanjima, preterana potrošnja prirodnih i materijalnih dobara, rađa neuravnoteženost ljudskih odnosa, odnosa prema najdubljoj tajni života i odnosa prema sveukupnoj tvorevini.

Što znači: iza ekonomske krize se skriva duhovna i moralna kriza, i time kriza same čovečnosti. Sa pravom je kazano da je ekonomska kriza povezana i sa političkom krizom; kao i to da nepoštovanje međunarodnih prava i ignorisanje Povelje Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima - kao i gaženje pravde uopšte, rađaju političku krizu, a ova ekonomsku krizu i finansijski haos.

Radi vlastoljublja i ekonomskih interesa, gazi se pravo i pravda, Božija i ljudska. Kakve su posledice stavljanja ekonomskih i globalnosebičnih interesa moćnika ovoga sveta iznad pravde i ljudskih prava, najbolje se vidi na tragičnom slučaju naše zemlje i srpskog naroda, a i drugih zemalja i naroda u savremenom svetu.

Novi hedonističko-utilitaristički mitovi, postavljani na pijedestal božanstva i propagirani svim modernim sredstvima, najviše danas ugrožavaju one najnevinije i najneotpornije: decu i omladinu. Droga i razvrat, svođenje života na instinkt i zadovoljenje pohote tela, pohote očiju i gordosti života (sr. 1. Jn 2,16), plod su tih prastarih mitova obučenih u novo primamljivo ruho.

U svemu tome, mi hrišćani kao nekada, kao svagda, "čekamo Hrista, a ne bolje vreme" (Vladika Nikolaj); čekamo Onoga Koji je i "juče i danas i sutra isti". Mi se uvek vraćamo Njemu - "Detetu mladom, predvečnom Bogu", kao vrhovnom merilu i kriterijumu svega što se dešavalo i dešava u sveukupnoj ljudskoj istoriji.

U Njemu kao Sinu Božijem i Sinu Čovečijem, savršenom Bogu i savršenom čoveku "mi smo poznali i poverovali ljubav koju Bog ima prema nama" (1. Jn 4,16).

U ime tog i takvog Boga Koji je Ljubav, i u ime te i takve Ljubavi na koju smo prizvani svi ljudi i svi narodi, pozdravljamo vas, deco naša duhovna - naročito vas na stradalnom Kosovu i Metohiji i svuda u svetu, pozdravom istine Božije, pravde i večne ljubavi:

MIR BOŽJI - HRISTOS SE RODI!

Blagosloven venac novog leta dobrote Gospodnje!

(Dano u Patrijaršiji Srpskoj u Beogradu, o Božiću 2008. godine)